(Говор са 12. протеста „Ваљево против насиља“, 31.8.2023. г.)
Ујутру треба да пошаљемо децу у школе као да се ништа није догодило, и као да је држава схватила страхоту и величину трагедије и страдања, и као да је цео просветни систем за ова непуна четири месеца изврнула дупке и поставила на здраве основе, што се једино и искључиво могло и морало догодити. Али није, јер је код нас све као, само су жртве, мука и страдање реални и свакодневни. Десила нам се крвава бајка 21. века, само нам децу из школе нису извели и стрељали фашисти, него је наше дете, у нашој школи, над нашом децом и школским чуваром, начинило непојмљив злочин. Никада нећу заборавити то јутро, били смо у школи, на часовима када су почеле да стижу вести… Цела Србија је тога дана морала да стане! Истога тренутка све је морало да стане! Школе су морале одмах да се распусте, а у озбиљну и корениту промену школског система морали су бити позвани најбољи и најстручнији међу нама. Међутим, после веома кратке обуставе наставе коју су углавном организовали просветни синдикати, у школе су послати школски полицајци. И док су они чували школе, иако је у учионици већ било претопло, ученици су тражили да затворим врата, јер су се плашили да нам неко не уђе… Осим што су се туга, бол, страх, чемер и несигурност увукли у све нас, у школама се ништа друго није променило; и даље се дешавало и вршњачко насиље, и даље су се непознати шеткали по школи, а масовне дојаве о бомбама постале су свакодневица.
А онда смо у четвртак поподне, 1. јуна, из новина сазнали да се до првог уторка све школе распуштају и да имамо рок од три радна дана да закључимо оцене; новинари су нам саопштили и да морамо да закључимо оцену више, ако је закључна на „клацкалици“… Злоупотребљавајући општу трагедију, мора се признати – извршен је веома маштовит притисак на наставнике да поклоне још неку оцену више; наравно, од одговорности за то непочинство, Влада и Министарство одмах су се оградили, али ми није познато да је било ко на било који начин опоменут или процесуиран. Дакле, образовно-васпитни систем државе Србије обавестили су новинари да за три радна дана цео треба да стане! Одлука и упутства из Министарства просвете стигла су тек сутрадан, дакле, у петак, опет са препорукама, које су отприлике звучале овако – распуштате се, али се у ствари не распуштате, морате за три радна дана да предложите, образложите и закључите оцене, али да и даље идете у школу, омогућите поправку оцена, држите секције… Такве смернице примењене су у школама онако како су се директори досетили и онако како их је који од њих разумео, а знамо, нажалост, какви су нам директори и ко их заправо поставља, част поштовања достојним изузецима.
Недавно, у другој половини августа, дакле, неколико дана пред почетак нове школске године, прослеђена су нам два дописа; прво је обавештење да ће МУП у школама реализовати пројекат „Заједно и безбедно кроз детињство“. Полицијски службеници и ватрогасци-спасиоци са наставницима ће спровести по одељењима по једну радионицу у трајању од 90 минута за ученике од петог до осмог разреда на тему „Превенција вршњачког насиља у стварном и виртуелном окружењу“ и за ученике од првог до четвртог разреда на теме „Безбедност деце у саобраћају“ и „Безбедност деце у ванредним ситуацијама“ у трајању од по 45 минута. Други допис који смо добили су Смернице за организацију и реализацију образовно-васпитног рада и суштински, ни оне нису донеле никакву новину – првог дана школе упознаћемо ученике са програмом рада – што смо одувек и чинили; наредне седмице организоваћемо тематске дане, што се такође практикује у школама годинама уназад, једина разлика је што ће се сада у свим школама тематски дани реализовати истовремено, а на теме које се такође одувек обрађују на редовним часовима – сарадња и солидарност, међусобно поштовање, уважавање различитости… Запосленима у просвети, нажалост, није новина ни да Министарство са недопустивим закашњењима шаље којекакве захтеве; није нам, нажалост, непозната ни форма таквих захтева; уобичајено су завијени и налицкани да изгледају као да поштују демократске принципе, стручност и креативност запослених, јер школама, како пише, дају аутономију у избору и реализацији њихових замисли, а у пракси то заправо изгледа овако – Министарство пошаље својим директорима уопштене смернице са жељама и назнаком неопходности извршења, а директори, према својој маштовитости, свом нахођењу, личним и политичким афинитетима, осмисле начин реализације и одаберу наставнике који ће то нешто спровести; по правилу, њихови пулени убирају ловорике и лака задужења, а неподобни остају на маргини, без обзира на стручност, оптерећени тежим пословима. Дакле, наредне седмице у свим школама истовремено, а опет на овај начин – како се ко буде снашао – биће организовани тематски дани и какав ће то учинак имати на ученике, остаје да се види… Да ли је ово та преко потребна, очекивана и суштинска промена једног од најважнијих система у држави после непојмљиве страхоте која нам се догодила? Да ли после оваквог њиховог одговора треба да се осећамо боље и безбедније? Власт и Министарство су оваквом мазалицом исписаном бирократским језиком – да зазвучи на вестима, свима нама само додали још соли на живе и свеже ране.
Оно што је још јавности прилично непознато јесте и чињеница да су професори, одавно затрпани хрпом бесмислене папирологије, овим немуштим смерницама добили задатке да сачине још оперативних планова, извештаја, анализа, интерпретација резултата, ревидирања развојног плана, дефинисања мотоа и промовисања идентитета и визија школе… Очигледно је важно да на папиру буде све лепо упаковано. Замислили су и да седам дана пред почетак наставе уведу и два нова предмета, „Врлине и вредности као животни компас 1 и 2“; међутим, ко ће их и како реализовати и по ком програму – још увек нису смислили, јер у Смерницама пише да су за те две заправо нове слободне активности предвидели одељењске старешине само као носиоце активности. Опет, дакле, срочено само за папир и телевизију.
Професорима се, дакле, постављају којекакви захтеви и задаци којима нас бесмислено исцрпљују отежавајући нам да се суштински посветимо деци и бавимо послом за који смо стручни и школовани. Фокус професора бива померен са ђака на формалности чији је једини и очигледан разлог постојања – да се завара јавност и симулира решење проблема, без неопходне, есенцијалне промене. Са друге стране, професори све те бесмислено натрпане и наметнуте обавезе носе и својим кућама; ми трошимо своје слободно време, своје ресурсе и свој новац за куповину наставних средстава. Колике су нам плате, свима вам је познато, углавном су испод републичког просека, а прековремени рад нам никад није плаћен. Викендима смо често на бесмисленим, а обавезним обукама, на којима ми сакупљамо бодове за лиценцу, а они хонораре и дневнице. И наше породице због свега тога у овом систему трпе и пате, а један од резултата је и поразна чињеница да професор у српској школи у данашње време неће посаветовати своје рођено дете да одабере то исто занимање. Дотле смо дошли.
Ових дана често слушамо и о бесплатним уџбеницима за ученике из Београда. На питање да ли су они заиста бесплатни није тешко одговорити, али бих волела да ми одговоре – колико су тиме дискриминисани ученици из осталих делова Србије? Министарство нам упоредо са тим шаље смернице за тематске дане о равноправности и уводи предмете о врлинама и вредностима, а ја се питам да ли ми можда треба њихова дозвола и да својим ученицима, родитељима, сарадницима потврдим да су у праву ако то доживе лицемерним и насилним; можда очекују да и бесплатне уџбенике објасним преко теме о разумевању и поштовању различитости?
Као друштво смо отровани и болесни, и све се то прелива и пресликава и у школе. Сви патимо. Образовно-васпитни систем није уништен јуче – он је сукцесивно, систематично и плански урушаван деценијама, а данас трпимо најстрашније последице тих смишљених акција. Паралелно са тим руинирањем, активно је окретано јавно мњење против наставника; наставници су изложени свакодневним притисцима и директора и појединих родитеља, а све јер јавност бива усмерена на трку за, по сваку цену, што вишом оценом, као за неким орденом издвојеним ван контекста личног напретка и знања детета. Наставницима се континуирано уништава углед у друштву, ми смо између чекића и наковња, на удару свих, и пребачена нам је целокупна одговорност, а актери у здравом одрастању, васпитању и образовању нису и не могу бити само наставници, већ комплетно друштво, и власт, и све остале институције, и наравно, родитељи. Ако је друштво перманентно тровано катастрофалним медијским садржајима, очигледно не без контроле, већ врло наменски, ако се свима као узори намећу ботоксиране старлете и криминалци, простачка музика и текстови, аморални садржаји препуни насиља и говора мржње, са порукама о брзој лови по било коју цену, ако се шаље сукцесивно порука да вредиш онолико колико имаш пара – који је ту простор остављен изнуреним, малтретираним и обезвређеним просветним радницима да буду узори? Ако се случајеви насиља по школама не процесуирају, ако пријаве селективно одлазе до институција које су задужене за њихово решавање и ту бивају опет пробране, шта је резултат? Имамо дивну децу, али она ће се понашати и расти онако како их третирамо, а то што добијају далеко је од онога како би требало и што би било који нормалан родитељ за своје дете пожелео. Дакле, школа није изолована, она је део оваквог накарадног система, и свима нама и нашој деци може бити боље само ако уочимо узроке пропасти и намере оних који нас очигледно злостављају, ако свако од нас освести своју улогу и своју личну одговорност и мане се крилатице – па то сви раде, то је тако. Бахати, неваспитани, агресивни нису већина, они се само више виде, и има их свуда, и у сваком колективу, али, већина јесу часни, поштени, вредни, а потлачени, измучени, понижени, обезвређени, увређени, и ја позивам све такве у просвети, и у свим другим институцијама, у свим фабрикама и на свим њивама – да се удружимо и подигнемо главу и свој глас, да станемо у одбрану свог пријатеља, колеге, комшије, брата, детета, у складу са моралним кодексима који су нам уписани у гене и душу без обзира на блато у које деценијама тонемо, јер јесмо већина и само као такви, удружени, не можемо ни бити сломљени!
Ево, ја сада стојим сада овде и пред вама као што стојим већ четврт века пред вашом децом и молим вас – подигните свој глас, помозите, удружимо се у борби за праве вредности! Стравичне трагедије и страдања управо су нас на најстрашнији начин опоменули да немамо више времена за повлачење, калкулисање, ћутање, пребацивање одговорности и страх! Престанимо да живимо у наученој немоћи, разумимо да нам снагу узимају они који нас плаше свим живим и на нас вриште са ружних телевизија; они који нас уче да виримо у туђа дворишта, да оговарамо и бавимо се трном у оку својих комшија, браће, сународника, уместо да погледамо у себе и своје најмилије са љубављу, подршком, стрпљењем и разумевањем! Молим вас, престаните да чекате некаквог спасиоца, вођу, месију, небеске прилике, јер су нас и томе научили они чија имена пишу у свачијем новчанику, фрижидеру, у свакој претешкој торби вашег детета, у свакој празној кутији за ужину, на челу свакога ко овде живи! И пре него што баците камен и на професоре ваше деце, јер су вас и на то навели они којима је циљ да све заваде да би довека владали, молим вас, започните промене одмах учинивши врло једноставно оно што је до вас. Оснажите своју добру децу да буду примери и узори, да се не повлаче и не имитирају оне са неприхватљивим понашањем. Научите их да родољубље не подразумева звецкање оружјем и мржњу, већ да је родољубље када баки из комшилука понесу торбу, када не бацају отпатке по улицама, када не ломе, него чувају заједничко добро – паркове, шуме, реке, своју школску клупу. Ми ћемо се искрено и постојано трудити да у школама то наставимо, да подржимо праве вредности, и да се заједнички боримо за добробит и сигурност.
Зло ћемо победити не само сталним упирањем прста у њега, него масовним гајењем лепоте. Тада нам неће бити потребне козметичке смернице оних који у најмању руку не умеју другачије, да суштински решимо врло брзо и солидарно муку која нам је до сада свима изјела превише живота.
Милица Јаневска,
мастер професор језика и књижевности